Ima trenutaka u životu kada jednostavno moramo da se suočimo sa realnošću i konačno preduzmemo akciju. Dozvolite sebi to.

Sigurna sam da većina vas već zna poznatu metaforu o žabi, ali vredi podsetiti se na nju još jednom.

Ako stavite žabu u posudu sa hladnom vodom i polako je zagrevate, njeno telo će se postepeno prilagođavati povećanoj temperaturi. Ona će nastaviti da se prilagođava sve do onog trenutka kada voda skoro dostigne tačku ključanja — tačku koja je za nju smrtonosna.

Tek tada, žaba će poželeti da skoči napolje iz posude i da se spasi. Ali, tada shvata ono najstrašnije: više nema snage. Celu svoju energiju potrošila je na neprekidno prilagođavanje i trpljenje toplote. Nažalost, to za nju znači siguran kraj.

Šta je zapravo ubilo žabu? Vruća voda?

Ne. Žaba umire zbog sopstvene neodlučnosti — zbog nesposobnosti da na vreme prepozna pravi trenutak i iskoči napolje.

Koliko često mi radimo isto to?

Isto kao i žaba, i mi ljudi se neprestano prilagođavamo raznim situacijama, ljudima, odnosima i okolnostima. Ali, tu moramo biti izuzetno oprezni. Moramo naučiti da prepoznamo kada je dosta! Kada to večno „prilagođavanje“ i ćutanje počne da nam cedi poslednju kap energije — onu snagu koja nam je najpotrebnija da bismo napravili promenu i spasili se?

Moramo biti sigurni u svoje granice. Da kažemo „stop“, donesemo čvrstu odluku i postavimo sebi pitanje: Kako dalje?

Odlučite i skočite!

Ne budite prilagodljiva žaba koja polako izumire čekajući bolja vremena. Dosta ste se prilagođavali samo da biste preživeli. Vreme je da živite!

Zakoračite napred.

Reći ćete: „A šta ako bude gore?“

A šta ako bude bolje? Šta ako uspete u svim svojim namerama?